Koliko puta vam se desilo da ugledate savršenu kompoziciju, ali kada okinete fotku rezultat ispadne najblaže rečeno razočaravajući. Rezultujuća fotografija sadrži ili previše izgorelih površina, ili previše tamne segmente, kvareći tako celokupan doživljaj posmatraču. Ovo se najčešće javlja kada pokušavamo da fotografišemo elemente koji su u prevelikom kontrastu. Dobar primer je recimo zalazak sunca, gde nebo ume da bude previše jarko, dok je pejzaž, zbog premalo svetlosti, suviše mračan, te je stoga rezultujuća slika ili previše svetla ili previše tamna. Jednostavno, treba uvek imati u vidu da vaša kamera nema iste sposobnosti kao vaše oko kada se posmatraju tamni i svetle tonovi na sceni.

Kao i uvek, postoje načini da se ovo prevaziđe, oni uglavnom zahtevaju skupu opremu i dodatke koji nam često nisu pri ruci i osuđeni smo samo na svoj aparat. Ukoliko malo krenemo da eksperimentišemo, prebacimo aparat na manual mod i posvetlimo scenu dobićemo fotografiju na kojoj se tamni delovi scene vide dovoljno dobro, ali su svetli previše intenzivni.
Isto tako, podešavanjem možemo da potamnimo scenu tako da svetli delovi budu odlični, ali u tom slučaju tamni postaju neupotrebljivi. Zar ne bi bilo sjajno kad bismo mogli da iskoristimo tamne segmente sa prve fotografije, i svetle sa druge, i to spoijimo u jednu fotografiju, na kojoj je sve savršeno prikazano?

To je upravo princip na kom se bazira HDR fotografija.

Šta je HDR?

HDR (High Dynamic Range) fotografija je tehnika procesiranja koja koristi više fotografija iste scene slikanih pod različitom ekspozicijom, i koja ih kombinuje u jednu rezultujuću koja sadrži veliki broj detalja i na svetlim i na tamnim elementima scene.
Za dobru HDR fotografiju bitni su detalji, zato je preporučljivo koristiti RAW formate, s obzirom da oni sadrže najviše podataka i informacija.
Preporučljivo je koristiti po tri fotografije za procesuiranje, jednu sa optimalnom ekspozicijom, jednu potamnjenu i jednu posvetljenu. Većina modernih aparata ima ugrađen mehanizam za ovo koji omogućava automatsko okidanje po tri puta, dok neki najmoderniji imaju čak i softver u sebi koji sam procesuira ove fotografije i isporučuje gotovu HDR sliku.
Međutim, ni taj proces nije sasvim savršen, kompjuterski softveri za HDR fotografiju su često moćniji i daju korisniku veće mogućnosti i podešavanje parametara, što može rezultovati boljom slikom. Sa druge strane, postoji i problem pokretnih elemenata na sceni – ako slikate ljude ili nešto što se kreće pozicija tog objekta će se menjati tokom ta tri okidanja, što onda komplikuje post-produkciju. Opet, HDR se može izvući i iz samo jedne RAW fotografije, međutim tada ćemo imati manje detalja na raspolaganju, što može dovesti do lošijeg kvaliteta konačne slike.
Sve ovo samo govori kako HDR fotografisanje nije egzaktna nauka, kao uopstalom i fotografija sama po sebi, i da za najbolje rezultate treba uložiti dosta truda i dosta probnih fotkanja, kako biste vremenom stekli iskustva i naučili šta najbolje prolazi sa vašim aparatom.

Šta nam je potrebno za HDR fotografije?

Za kvalitetne HDR fotografije načelno dovoljan je samo dobar foto-aparat, međutim za nešto malo bolje rezultate bitno je imati:

• DSLR foto-aparat
• stalak za aparat
• neki od profesionalnih HDR alata za procesuiranje fotografija, poput SNS-HDR
• neki od profesionalnih alata za obradu digitalnih fotografija, naravno, po mogućstvu Photoshop

Kako uslikati fotografije koje ćemo obraditi?

Kao što je već pomenuto, za kreiranje kvalitetnih HDR fotografija potrebno je imati bar tri slike iste scene, sa podešenim različitim ekspozicijama. Perfektni rezultati dobili bi se kada bi na sve tri fotografije scena bila potpuno identična, no to nije uvek izvodljivo iz prostog razloga što gotovo uvek ima pokretnih objekata na sceni koju slikamo, bilo da su to ljudi, oblaci, ili neki drugi objekti, čak i lišće koje se pomera usled vetra ili talasi umeju da budu dovoljno veliki poremećaj koji će da utiče na sliku.

U praksi se zbog toga koriste mali trikovi koji će nam dati dovoljno dobre fotografije, koje ćemo moći da upotrebimo u HDR procesu. To znači sledeće:

• uvek slikajte sa RAW formatom i od njih kreirajte HDR fotografije, dobićete neuporedivo detaljnije prikaze. RAW format sadrži mnogo više informacija o fotografiji, mnogo više detalja koje će dobar HDR softver umeti da iskoristi.
• držite otvor blende podešen na istu vrednost prilikom slikanja svih fotografija koje će se procesuirati za jednu HDR sliku. Slike sa različitom dubinom polja nisu pogodne za HDR obradu zbog različite oštrine elemenata. Ovo praktično znači da je najbolje aparat podesiti na “Aperture Priority” mod koji skoro svaki moderni foto-aparat poseduje.
• podesite aparat da automatski detektuje osvetljenost prilikom slikanja (Matrix na Nikonu, odnosno Evaluative na Canonu), i to će vam biti srednja ekspozicija.
• podesite opciju “bracketing” na aparatu koja će vam prilikom slikanja uslikati još dve slike sa potamnjenom/posvetljenom ekspozicijom. Za stepen potamnjenja/posvetljenja odaberite 2EV. Rezultat ovoga biće, u idelanom slučaju, tri fotografije identične kompozicije uslikane sa različitim podešavanjima ekspozicije.
• čuvajte se pokretnih objekata – prilikom procesiranja fotografija pokretni objekti će izazvati tzv. “ghost” efekat – biće umrljani i van fokusa. Dobri HDR alati mogu da se izbore sa ovim međutim uvek je bolje uslikati što statičniju scenu kako bi ove “popravke” bile redukovane na minimalan nivo.

HDR procesuiranje

Nakon slikanja uslikane fotografije (dakle set fotografija od tri slike iste scene) potrebno je uvesti u neki od HDR softvera i pustiti ih da odrade proces spajanja i kreiranja HDR slike. Postoji puno softvera za ove potrebe, a neki od najboljih su Aurora HDR, Photomatrix PRO, EasyHDR ili SNS-HDR (koji ja koristim 🙂 ). Svi softveri imaju uglavnom iste mogućnosti – uvoz i spajanje fotografija, korekcija pokretnih objekata (deghosting), te veliki broj podešavanja na osnovu različitih parametara, kao i čuvanje setova parametara u takozvane šablone, i na kraju eksport slike u nekom od poznatih formata.

Detaljnije o HDR parametrima ćemo pričati nekom drugom prilikom, za početak dovoljno je znati da je potrebno puno igranja, čačkanja i isprobavanja opcija da bi se što bolje proniklo u mogućnosti HDR softvera. Jednom kada time ovladate bićete sposobni da kreirate zaista maestralne fotografije, te da iz uslikanog materijala zaista izvučete najbolje što se moglo izvući.

Konačan rezultat vaših podešavanja možete eksportovati u sliku koju dalje možete dodatno doterati kroz Photoshop, kako biste joj dodali one finese ili popravili sitne nedostatke koji se nisu mogli ispraviti diretkno u HDR softveru.

Nakon svega ovoga imaćete završenu HDR sliku i, nadam se, bićete srećni i zadovoljni uloženim trudom 🙂

Da li je HDR dobar?

Još od pojave HDR fotografije postoji debata o tome koliko je ona dobra ili loša, korisna i uopšte neophodna. Većina HDR fotografa današnjice su početnici i amateri, entuzijasti koji se igraju hobija radi, međutim, postoji i popriličan broj profesionalnih fotografa koji koriste HDR za komercijalne upotrebe, najčešće za slike pejzaža i zanimljivih arhitekturnih građevina.
Najprostiji razlog za upotrebu HDRa je to što se slični i dovoljno dobri rezultati mogu postići i sa običnim DSLR aparatom, u uslovima u kojima regularna fotografija prosto ne radi, a nismo u prilici da upotrebimo visokoprofesionalnu i skupu opremu koja bi nam zamenila HDR procesiranje.
S druge strane, sa HDR procesiranjem je lako preterati, što onda često rezultuje u surealističnim i neprirodnim fotografijama, čemu se pobornici tradicionalne fotografije protive. No, opet, i fotografi koji kreiraju takve slike imaju svoje razloge i ideje za to, tako da je vrlo nejasna linija između slučaja kada je HDR dobra a kada loša ideja.

U svakom slučaju – HDR je tehnika koja otvara nove mogućnosti svim fotografima i pruža im moć da neke stvari uslikaju na malo drugačiji način. Na njima je da se odluče kada i u koje svrhe će je koristiti.

Skoro svi digitalni fotoaparati današnjice po pravilu poseduju set osnovnih podešavanja putem kojih možete stvarati bolje fotografije, pod uslovom da ih razumete i da ih na pravilan način koristite. Nažalost, većina ljudi nije upućena u to i svoje uređaje koriste u “auto” režimu, što i dalje može, uz pravu postavku, ugao fotografisanja i dobro osvetljenje, proizvesti fenomenalne fotografije. Ipak, uvek može bolje, i u ovom slučaju bolje je udaljeno na samo par klikova i podešavanja.

Tu u igru ulazi njeno veličanstvo – ekspozicija. U svetu fotografije ekspozicija predstavlja jedinstveni parametar koji označava količinu svetlosti koja će osvetliti vaš film na analognim, odnosno senzor u digitalnim fotoparatima, i koja će time stvoriti sliku. Izuzetno je bitno podesiti ekspoziciju na optimalan nivo jer će se time dobiti najkvalitetniji rezultat. Prosto rečeno – premalo svetla na vašem filmu stvara tamne i nejasne fotografije, dok previše stvara jarke i “izgorele”, i osim ukoliko se namenski ne cilja na takav rezultat, one po pravilu nisu dobre. Optimalna ekspozicija će dozvoliti tačno onoj količini svetlosti da osvetli senzor kolika je potrebna za kvalitetnu fotografiju. Naravno, najpreciznije podešavanje optimalne ekspozicije je često nemoguće pogoditi, zato uvek postoji opseg greške unutar kojeg će se i dalje dobijati zadovoljavajući rezultati. Pored toga i sami fotoaparati u sebi imaju mehanizme koji pomažu u ovim slučajevima, a i digitalna obrada fotografije u postprodukciji je uvek u stanju da malo “izvuče stvar”.

Na digitalnim fotoaparatima ekspozicijom se upravlja putem trojstva parametara:

• otvor blende (aperture)
• brzina zatvaranja blende (shutter speed)
• ISO osetljivost filma

Da bi uslikane fotografije bile visokog kvaliteta potrebno je ova tri parametra podesiti na odgovarajuće vrednosti. Pri tome treba imati na umu da su parametri spregnuti – promenom jednog parametra utičete na druge. To znači da nikada nećete moći da izolujete samo jedan parametar i podešavate njega, bez vođenja računa o druga dva.
Pokušaćemo ukratko da objasnimo svaki od ovih parametara.

Otvor blende

Kada okinete fotku na aparatu, vaš uređaj otvori jednu rupicu (koja se naziva otvor blende) kroz koju se svetlost propušta do senzora (ili filma) koji stvara sliku. Podešavanjem otvora blende možete uticati na to koliko velika će ta rupica biti – što je veća rupa više svetlosti dolazi do senzora, i obrnuto. Otvor blende se meri u f tačkama, i to je ono što često vidite na displeju vašeg aparata.
Pri tom treba zapamtiti da je vrednost otvora blende obrnuto propocionalna fizičkoj veličini otvora, što znači da bi vrednost otvora blende od 2 rezultovala većim otvorom i svetlijom fotografijom, od recimo vrednosti otvora blende 8. Iz tog razloga se često ovaj parametar obeležava sa f/2 , f/4, f/6, f/8 itd.
Matematički posmatrano pomeranje f tačke sa f/2 na f/3 rezultuje u duplo manjem otvoru blende i duplo manjoj količini svetlosti.

Otvor blende ima veliki uticaj na celokupnu rezultujuću fotografiju, a možda najveći efekat ima na dubinu polja fotografije. Dubina polja označava koji deo vaše fotografije će biti u fokusu prilikom slikanja. Velika dubina polja znači da će većina elemenata na vašoj fotografiji biti fokusirano, bilo da se nalaze blizu i daleko od foto aparata. Mala dubina polja znači da će samo deo fotografije biti u fokusu, dok će ostakak biti mutan. Ovo je efekat koji se često koristi u, na primer, fotografiji portreta.

Veći otvor blende rezultuje većom dubinom polja dok manji otvor blende rezultuje manjom dubinom polja.
Da bismo skroz uprostili to prosto razmišljajte ovako – što je manji f broj to je fokusirana površina fotografije manja, a što je veći f broj to je fokusirana površina fotografije veća.

Brzina zatvaranja blende

Brzina zatvaranja blende je drugi parametar koji se odnosi na isti, već pomenuti mehanizam, a označava vreme tokom kojeg će vaš senzor/film biti izložen svetlosti prilikom stvaranja slike.

Brzina zatvaranja blende se izražava u sekundama, i te vrednosti variraju od hiljaditog dela sekunde (1/1000) do manjih frakcija sekunde, dok se u nekim posebnim uslovima koristi i brzina od nekoliko sekundi, pa i minuta.
U većini slučajeva za “redovnu upotrebu” foto aparata koristićete 1/60 deo sekunde ili brže zatvaranje blende. Ovo je zbog toga što se za sporije zatvaranje blende od ovoga teško može koristiti foto aparat bez da se oseti pomeranje aparata prilikom fotografisanja, što rezultuje mutnim slikama. Ukoliko pak želite duže otvore blende od ovoga preporučljivo je koristiti stalak.

Kao i kod f tačaka otvora blende, i podešavanja brzine zatvaranja su postavljena u tačkama koje dupliraju prethodnu vrednost. Recimo, tipičan izbor ovih parametara su vrednosti 1/1000, 1/500, 1/250, 1/125 itd. Brzina zatvaranja od 1/500 znači da će otvor biti izložen jednom petstotom delu sekunde, i za to vreme će primit duplo veću količinu svetlosti od brzine 1/1000. Ako se sećate, isto smo pomenuli i za veličinu otvora blende, te zbog toga su ova dva parametra toliko usko povezana.

Opet, slično kao i za otvor blende, brzina zatvaranja blende se koristi za mnoge situacije, ali recimo najtipičniji primeri su – ako slikate neke pokretne objekte, recimo sportski događaj, u interesu vam je da imate što veću brzinu zatvaranja blende jer ćete u tom slučaju uhvatiti sve objekte “zamrznute” – neće biti mutnih tragova oko njih usled njihovog kretanja. S druge strane, ako snimate statičnu scenu u slabo osvetljenom prostoru, često ćete koristiti sporije zatvaranje blende (i stativ), kako bi što više svetla došlo do senzora i slika uhvatila više detalja.

ISO osetljivost filma/senzora

U analognim fotoaparatima ISO osetljivost je parametar kojim se označava tip filma koji koristite, izražava se u brojnim jedinicama (100, 200, 400, 800), a označava stepen granularnosti vaših slika. Što je ISO osetljivost manja, vaša slika će biti “čistija”, i nećete primećivati one sitne tačkice (granularitet) na njoj. S druge strane, veća osetljivost se često koristi u slabije osvetljenim okruženjima, jer je sa njom aparat u mogućnosti da uhvati detalje koji se inače ne bi dobro videli. Takođe, ako koristite stalak recimo onda imate opciju da koristite nižu ISO osetljivost, jer vam ona nije potrebna da anulira mrdanje aparata pri slikanju.

Sve što važi za analogne parate važi i za digitalne, samo je osetljivost prenešena na senzor.

ISO osetljivost 100 je uopšteno prihvaćena kao normalna osetljivost. Ako slikate u “auto” modu, aparat će se truditi da ISO drži na što nižoj vrednosti. Ukoliko ipak sami podešavate ISO, onda ne zaboravite da podesite i otvor blende i brzinu zatvaranja blende za najbolje rezultate.

Prozor u svet

Često predavači celu ovu priču predstavljaju jednostavnom metaforom sa jednom mračnom sobom koja ima samo jedan prozor.
Na otvor blende možemo posmatrati kao na veličinu prozora – što je prozor veći više svetlosti će ulaziti u sobu, i obratno.
Brzina zatvaranja blende je vreme tokom kojeg će zastori prozora biti otvoreni.
Ako zamislite da se nalazite u sobi i da nosite sunčane naočare, te naočare predstavljaju ISO parametar – umanjuju osetljivost vaših očiju na svetlost.

Postoji mnogo načina da povećate osvetljenje u sobi – možete sagraditi veći prozor, ili držati zastore otvorene duže vreme, ili na kraju krajeva možete skinuti naočare. Sve zavisi od onoga što želite da postignete i okruženja koje slikate.

Savladavanje ekspozicije je umetnost i nešto što iziskuje mnogo prakse i vežbe. Čak i sa najboljim teorijskim znanjem, pravo znanje dolazi tek nakon mnogo okinutih fotki, isprobavanja i “čačkanja”.
Sjajna stvar kod digitalnih foto-aparata je što vam oni omogućavaju da vežbate – da uslikavate istu scenu sa različitim parametrima. Takođe, osim što vam pružaju “auto” i “full manual” mod, aparati imaju i poluautomatske modove koji omogućavaju da podesite samo otvor blende ili samo brzinu zatvaranja blende, dok će aparat sam da setuje ostale parametre ekspozicije.

Kao freelancer radim već nekoliko godina, a radnog iskustva imam i u velikom i u malom korporativnom okruženju, tako da se može reći da sam isprobao različite tipove zaposlenja. Iz razloga koje ćemo ubrzo navesti primetio sam da mi freelance način života najviše pogoduje i odlučio sam se držati toga. Ne mogu reći da je to za svakoga, treba biti izuzetno disciplinovan i vredan, takođe treba biti i vrlo strpljiv i moći podneti blage stresove prouzrokovane nestabilnim/neredovnim poslom. Ko uspe da izađe na kraj sa tim moći će zaista da ubire velike pogodnosti samostalnog zaposlenja.

Šta znači biti freelancer?

Vrlo jednostavno, umesto da ste zaposleni u nekoj firmi i u njoj radite poslove za neke klijente, kao freelancer imaćete direktnog kontakta sa klijentima, izuzećete firmu kao “posrednika” i direktno isporučivati rezultat svojeg rada krajnjem korisniku. Kao freelancer takođe proširićete skup svojih aktivnosti, i umesto striktnog fokusiranja na kreiranje i isporuku vašeg proizvoda, morećete i da vodite komunikaciju sa klijentima, potražujete nove poslove, vodite računa o pravnim obavezama i slično. Banalno posmatrajući – vodićete malu firmu za sebe i u isto vreme bićete njen direktor i jedini zaposleni radnik.

Koje su prednosti rada kao freelancer?

Freelancerski život nudi mnoge pogodnosti koje će, sasvim sigurno, svima zvučati vrlo primamljivo, no nemojte zaboraviti da i one dolaze sa cenom.

• Samostalnost i samostalan rad – freelanceri su u mogućnosti da organizuju svoje vreme i život na način koji im odgovara, a kojim će moći da ispune sve poslovne obaveze. Opštijim terminima rečeno to znači klizno radno vreme, mogućnost baratanja slobodnim danima po volji, mogućnost odabira načina realizacije projekta i slično. Naravno, pri ovome uvek treba paziti da klijent bude zadovoljan i obaveze prema njemu ispunjene.

Recimo, jedna od čestih pojava koje kompanije praktikuju, po mom iskustvu, je nedovoljno dobra organizacija i uposlenost svojih radnika. To ume da dovede do pojava poput praznog vremena radnika (zbog loše organizacije) tokom kojeg on mora da sedi u kancelariji čekajući formalni kraj radnog vremena, ili često ostajanje za prekovremeni rad.
freelanceri su, najčešće, u mogućnosti da kotrolišu to i time maksimalno efikasno iskoriste svoje radno vreme, ostavljajući dovoljno vremena i za vanposlovne aktivnosti.

• Radno okruženje – freelanceri mogu da biraju po želji. Neko voli da radi sam, neko voli da bude okružen ljudima (za to postoje HUBovi), neko voli da sedi napolju, poenta je da možete svoje radno okruženje da organizujete onako kako vam najviše prija, uz naravno ograničenja koja se tiču vaše profesije. Takođe, radna okruženja možete i periodično menjati, što takođe ume da razbije monotoniju svakodnevnog posla.
• Rad van kancelarije – usko povezano sa prethodnom stavkom, moguće je svoj posao organizovati i van kancelarije. Parkovi, kafići, planine, plaže, kolibe su sve mesta gde biste mogli odraditi svoj posao. Internet i povezanost koju on omogućuje danas ljudima pruža sposobnost da rade sa udaljenog radnog mesta, a da se njihovo fizičko odsustvo praktično ne primeti.
• Putovanje – neretki su freelanceri koji spakuju svoja sredstva za rad, bio to laptop, foto-aparat, alat ili nešto treće, i otputuju negde na određeni period, bio on par dana, nedelja ili meseci. Promena sredine uglavnom ljudima prija, novo okruženje vam pruža nova iskustva i provode, a pri svemu tome svoj posao obavljate na isti način kao da ste kod kuće ili u svojoj kancelariji.
• Prosečno veća zarada po odrađenom projetku – kada radite kao freelancer često ćete biti u mogućnosti da ugovorite posao kojim biste dobili više novca nego kroz platu u nekoj firmi, a razlog za to je što se firma izuzima kao posrednik između vas i klijenta.
• Eksperimentišite – niko vam ništa neće nametati, imaćete punu slobodu u izboru načina vašeg profesionalnog rada. Isprobavajte nove stvari, menjajte radno okruženje, alate, usmeravajte se ka drugim, zanimljivijim oblastima rada, menjajte radno vreme, periode odmora itd. Praktično, šta god vam padne na pamet možete da pokušate jer, na kraju krajeva, vi ste sami svoj šef.

Koje su mane rada kao freelancer?

Kao što je već pomenuto, freelancerski posao donosi i pojedine nepogodnosti koje mogu prouzrokovati stres. Naravno, postoje načini kako se izboriti sa svim tim, i o tome će biti reči malo kasnije.

• Nestabilnost i nesiguran posao – retki su profesionalci koji mogu sebi da priušte da rade kada požele i da odmaraju kada im se odmara. Najčešća pojava je da se ljudi prihvataju posla kada ga bude (a nekada ga bude i previše), a odmaraju onda kada ne rade ni na jednom projektu. Poslovne prilike freelancerima (mada se ovo može odnositi i na kompanije) umeju da dolaze u talasima, što znači da nekih meseci možete imati puno posla i zaraditi dosta novca od toga, dok drugih meseci nećete imati puno prilika za rad i živećete od ušteđevine. Zbog ovoga je izuzetno bitno da pažljivo baratate svojim finansijama, i da sa te strane uvek budete spremni na mesec-dva-tri praznog hoda.
• Izolovanost – često freelanceri koji samostalno rade postanu izolovani od svojih kolega i radnog okruženja njihove profesije. Profesionalne kolege umeju da budu sjajan izvor novih, zanimljivih stvari, novih pristupa vašem poslu, tehnologija, alata itd. Ukoliko ste izolovani od njih, morate na drugi način da se informišete o novitetima iz oblasti vaše profesije, da biste se konstantno usavršavali i napredovali kao profesionalac.
• Prekomerni rad – ovo ume biti direktna posledica kliznog radnog vremena i preopterećenosti projektima. Često freelancerima se desi da rade i više od klasičnih osam sati dnevno, jer se unesu u previše projekata i posao ih uvuče u sebe. Uvek će biti još jedan task da se uradi, još jedna slika da se obradi, još jedan problem da se reši, i osim u retkim situacijama kada je to izuzetno hitno, treba paziti na ovu pojavu jer će negativno uticati na vaš privatni život, a moguće i na zdravlje.
• Dodatne aktivnosti – kao freelancer morate misliti na neke stvari koje niste puno mislili do sada. Recimo, morate štedeti novac za godišnji odmor, pošto tokom odmora nećete imati primanja (za razliku od rada u firmi), štedeti novac za periode bolovanja, skoro konstantno biti angažovani na traženju novih projekata i novih klijenata i slično. Takođe, recimo socijalno i zdravstveno osiguranje morate sami za sebe organizovati, morate voditi računa i poboljšavati svoju opremu itd.

Šta je izuzetno bitno ako se krenete da radite kao freelancer?

• Štedite novac – ne mogu dovoljno da napomenem koliko je ovo bitno. Ušteđevina će vam pomoći da prebrodite periode bez posla bez pretrpljenog stresa, a takođe omogući će vam i da birate projekte koji vam se sviđaju i na kojima želite da radite, jer najčešće kad je problematično stanje sa finansijama niste baš u prilici da odbijate ponude. Budite racionalni, svoja primanja ravnomerno raspoređujte i uvek sačuvajte deo.
• Samousavršavajte se – ovo je nešto o čemu bi vodio računa HR odeljak firme u kojoj ste zaposleni. S obzirom da freelanceri nemaju nekoga ko će tako paziti na njihov profesionalni razvoj, morate sami da se pobrinete za to. Istražujte nove alate, metode, tehnologije, pratite dešavanja, posećujte konferencije, sajmove i okupljanja drugih vrsta vezanih za vašu profesiju.
• Disciplina – vrlo je bitno da ste disciplinovani i predani u svom pristupu vašim profesionalnim obavezama. Kada radite kao freelancer ne postoji niko ko će vam stajati nad glavom, nadgledati šta radite i kako, što ume da vas uljuljka u lažnu sigurnost, po principu “lako ćemo”, a što se onda najčešće završi kao nešto što nam je dosta poznato iz studentskih dana – kampanjski rad nekoliko noći pre zadatog roka. Organizujte svoje obaveze, raspodelite ih ravnomerno tokom roka koji ste zadali i ispunjavajte ih redovno pa takvih problema nećete imati.
• Strpljenje i ljubaznost prema klijentima – uvek budite ljubazni i korektni u komunikaciji sa klijentima. Desiće se da vas izbace iz takta, no ovim pristupom smanjujete mogućnost da izgubite klijenta zbog konflikta, što se može loše odraziti na vaš finansijski plan, ali i rezultovaće povratnom reakcijom u kojoj će vaši klijenti biti ljubazni i obraćaće vam se sa poštovanjem. Kada su odnosi takvi mnogo je lagodnije poslovati i sarađivati.
• Zaštitite sebe – ukoliko sklapate dogovor sa nepoznatim klijentima (dakle, ne preko neke konekcije), uvek gledajte da obezbedite sebe i svoj rad, bilo da to podrazumeva avansnu uplatu, ili isplatu honorara na nedeljnom nivou, ili neki drugi vid dogovora. Imajte na umu da klijent ne zna ništa o vama lično, ali i da vi ne znate ništa o njemu, pa sa te strane budite obazrivi da bi ste izbegli slučaj gde ćete utrošiti vreme i trud radeći nešto za šta na kraju nećete dobiti novac.

Na kraju, napomenuo bih možda i samu suštinu freelancerskog posla – niko ne treba da gleda šta radite, kako radite, kad i gde radite. Jedino što je bitno je rezultat koji isporučite, budite profesionalni, odadite ga na najbolji mogući način i klijent će biti zadovoljan. A zadovoljan klijent može značiti i dugotrajniju saradnju ili preporuku, što dalje dovodi do konstantnijeg priliva posla čime bi se iskorenila možda i glavna negativna stavka freelancerskog tipa poslovanja. Ako se time vodite verujem da nećete imati problema.