Koliko puta vam se desilo da ugledate savršenu kompoziciju, ali kada okinete fotku rezultat ispadne najblaže rečeno razočaravajući. Rezultujuća fotografija sadrži ili previše izgorelih površina, ili previše tamne segmente, kvareći tako celokupan doživljaj posmatraču. Ovo se najčešće javlja kada pokušavamo da fotografišemo elemente koji su u prevelikom kontrastu. Dobar primer je recimo zalazak sunca, gde nebo ume da bude previše jarko, dok je pejzaž, zbog premalo svetlosti, suviše mračan, te je stoga rezultujuća slika ili previše svetla ili previše tamna. Jednostavno, treba uvek imati u vidu da vaša kamera nema iste sposobnosti kao vaše oko kada se posmatraju tamni i svetle tonovi na sceni.

Kao i uvek, postoje načini da se ovo prevaziđe, oni uglavnom zahtevaju skupu opremu i dodatke koji nam često nisu pri ruci i osuđeni smo samo na svoj aparat. Ukoliko malo krenemo da eksperimentišemo, prebacimo aparat na manual mod i posvetlimo scenu dobićemo fotografiju na kojoj se tamni delovi scene vide dovoljno dobro, ali su svetli previše intenzivni.
Isto tako, podešavanjem možemo da potamnimo scenu tako da svetli delovi budu odlični, ali u tom slučaju tamni postaju neupotrebljivi. Zar ne bi bilo sjajno kad bismo mogli da iskoristimo tamne segmente sa prve fotografije, i svetle sa druge, i to spoijimo u jednu fotografiju, na kojoj je sve savršeno prikazano?

To je upravo princip na kom se bazira HDR fotografija.

Šta je HDR?

HDR (High Dynamic Range) fotografija je tehnika procesiranja koja koristi više fotografija iste scene slikanih pod različitom ekspozicijom, i koja ih kombinuje u jednu rezultujuću koja sadrži veliki broj detalja i na svetlim i na tamnim elementima scene.
Za dobru HDR fotografiju bitni su detalji, zato je preporučljivo koristiti RAW formate, s obzirom da oni sadrže najviše podataka i informacija.
Preporučljivo je koristiti po tri fotografije za procesuiranje, jednu sa optimalnom ekspozicijom, jednu potamnjenu i jednu posvetljenu. Većina modernih aparata ima ugrađen mehanizam za ovo koji omogućava automatsko okidanje po tri puta, dok neki najmoderniji imaju čak i softver u sebi koji sam procesuira ove fotografije i isporučuje gotovu HDR sliku.
Međutim, ni taj proces nije sasvim savršen, kompjuterski softveri za HDR fotografiju su često moćniji i daju korisniku veće mogućnosti i podešavanje parametara, što može rezultovati boljom slikom. Sa druge strane, postoji i problem pokretnih elemenata na sceni – ako slikate ljude ili nešto što se kreće pozicija tog objekta će se menjati tokom ta tri okidanja, što onda komplikuje post-produkciju. Opet, HDR se može izvući i iz samo jedne RAW fotografije, međutim tada ćemo imati manje detalja na raspolaganju, što može dovesti do lošijeg kvaliteta konačne slike.
Sve ovo samo govori kako HDR fotografisanje nije egzaktna nauka, kao uopstalom i fotografija sama po sebi, i da za najbolje rezultate treba uložiti dosta truda i dosta probnih fotkanja, kako biste vremenom stekli iskustva i naučili šta najbolje prolazi sa vašim aparatom.

Šta nam je potrebno za HDR fotografije?

Za kvalitetne HDR fotografije načelno dovoljan je samo dobar foto-aparat, međutim za nešto malo bolje rezultate bitno je imati:

• DSLR foto-aparat
• stalak za aparat
• neki od profesionalnih HDR alata za procesuiranje fotografija, poput SNS-HDR
• neki od profesionalnih alata za obradu digitalnih fotografija, naravno, po mogućstvu Photoshop

Kako uslikati fotografije koje ćemo obraditi?

Kao što je već pomenuto, za kreiranje kvalitetnih HDR fotografija potrebno je imati bar tri slike iste scene, sa podešenim različitim ekspozicijama. Perfektni rezultati dobili bi se kada bi na sve tri fotografije scena bila potpuno identična, no to nije uvek izvodljivo iz prostog razloga što gotovo uvek ima pokretnih objekata na sceni koju slikamo, bilo da su to ljudi, oblaci, ili neki drugi objekti, čak i lišće koje se pomera usled vetra ili talasi umeju da budu dovoljno veliki poremećaj koji će da utiče na sliku.

U praksi se zbog toga koriste mali trikovi koji će nam dati dovoljno dobre fotografije, koje ćemo moći da upotrebimo u HDR procesu. To znači sledeće:

• uvek slikajte sa RAW formatom i od njih kreirajte HDR fotografije, dobićete neuporedivo detaljnije prikaze. RAW format sadrži mnogo više informacija o fotografiji, mnogo više detalja koje će dobar HDR softver umeti da iskoristi.
• držite otvor blende podešen na istu vrednost prilikom slikanja svih fotografija koje će se procesuirati za jednu HDR sliku. Slike sa različitom dubinom polja nisu pogodne za HDR obradu zbog različite oštrine elemenata. Ovo praktično znači da je najbolje aparat podesiti na “Aperture Priority” mod koji skoro svaki moderni foto-aparat poseduje.
• podesite aparat da automatski detektuje osvetljenost prilikom slikanja (Matrix na Nikonu, odnosno Evaluative na Canonu), i to će vam biti srednja ekspozicija.
• podesite opciju “bracketing” na aparatu koja će vam prilikom slikanja uslikati još dve slike sa potamnjenom/posvetljenom ekspozicijom. Za stepen potamnjenja/posvetljenja odaberite 2EV. Rezultat ovoga biće, u idelanom slučaju, tri fotografije identične kompozicije uslikane sa različitim podešavanjima ekspozicije.
• čuvajte se pokretnih objekata – prilikom procesiranja fotografija pokretni objekti će izazvati tzv. “ghost” efekat – biće umrljani i van fokusa. Dobri HDR alati mogu da se izbore sa ovim međutim uvek je bolje uslikati što statičniju scenu kako bi ove “popravke” bile redukovane na minimalan nivo.

HDR procesuiranje

Nakon slikanja uslikane fotografije (dakle set fotografija od tri slike iste scene) potrebno je uvesti u neki od HDR softvera i pustiti ih da odrade proces spajanja i kreiranja HDR slike. Postoji puno softvera za ove potrebe, a neki od najboljih su Aurora HDR, Photomatrix PRO, EasyHDR ili SNS-HDR (koji ja koristim 🙂 ). Svi softveri imaju uglavnom iste mogućnosti – uvoz i spajanje fotografija, korekcija pokretnih objekata (deghosting), te veliki broj podešavanja na osnovu različitih parametara, kao i čuvanje setova parametara u takozvane šablone, i na kraju eksport slike u nekom od poznatih formata.

Detaljnije o HDR parametrima ćemo pričati nekom drugom prilikom, za početak dovoljno je znati da je potrebno puno igranja, čačkanja i isprobavanja opcija da bi se što bolje proniklo u mogućnosti HDR softvera. Jednom kada time ovladate bićete sposobni da kreirate zaista maestralne fotografije, te da iz uslikanog materijala zaista izvučete najbolje što se moglo izvući.

Konačan rezultat vaših podešavanja možete eksportovati u sliku koju dalje možete dodatno doterati kroz Photoshop, kako biste joj dodali one finese ili popravili sitne nedostatke koji se nisu mogli ispraviti diretkno u HDR softveru.

Nakon svega ovoga imaćete završenu HDR sliku i, nadam se, bićete srećni i zadovoljni uloženim trudom 🙂

Da li je HDR dobar?

Još od pojave HDR fotografije postoji debata o tome koliko je ona dobra ili loša, korisna i uopšte neophodna. Većina HDR fotografa današnjice su početnici i amateri, entuzijasti koji se igraju hobija radi, međutim, postoji i popriličan broj profesionalnih fotografa koji koriste HDR za komercijalne upotrebe, najčešće za slike pejzaža i zanimljivih arhitekturnih građevina.
Najprostiji razlog za upotrebu HDRa je to što se slični i dovoljno dobri rezultati mogu postići i sa običnim DSLR aparatom, u uslovima u kojima regularna fotografija prosto ne radi, a nismo u prilici da upotrebimo visokoprofesionalnu i skupu opremu koja bi nam zamenila HDR procesiranje.
S druge strane, sa HDR procesiranjem je lako preterati, što onda često rezultuje u surealističnim i neprirodnim fotografijama, čemu se pobornici tradicionalne fotografije protive. No, opet, i fotografi koji kreiraju takve slike imaju svoje razloge i ideje za to, tako da je vrlo nejasna linija između slučaja kada je HDR dobra a kada loša ideja.

U svakom slučaju – HDR je tehnika koja otvara nove mogućnosti svim fotografima i pruža im moć da neke stvari uslikaju na malo drugačiji način. Na njima je da se odluče kada i u koje svrhe će je koristiti.

Obrada video materijala, nekada isključiva zanimacija filmskih entuzijasta i televizijskih radnika, krajem 20. veka, kao i sve oblasti zahvaćene digitalnom revolucijom – postaje praktično dostupna svima. Ako uzmemo u obzir činjenicu da živimo u vremenu u kojem najveći deo celokupnog internet saobraćaja odlazi na video materijal (Cisco predviđa da će taj udeo do 2019. narasti na 80%), nije pogrešno zaključiti da pored toga što nam je obrada videa dostupnija nego ikad, ona upravo postaje i neophodnija nego ikad.

Obrada? Montaža?

Kada je reč o pojmovima, u našem jeziku je tradicionalno zastupljen termin “video montaža” čije poreklo, iako etimološki gledano potiče iz francuskog jezika, ipak vezujemo za sovjetsku kinematografiju odakle i dolazi do nas. U engleskom jeziku je opšteprihvaćen termin video editing i kao takav, najbliže odgovara našem terminu “obrada videa”. Ta dva termina se preklapaju, pri čemu video montaža ima uže, stručnije značenje koje podrazumeva manji broj radnji od same obrade videa. Obrada videa u svom engleskom značenju, odnosno u svom najširem mogućem značenju, podrazumeva svaku intervenciju odnosno izmenu izvršenu na nekom video zapisu. Stoga, pošto montaža kao uži termin potpada pod termin obrada videa, ovde i nećemo insistirati na njegovom korišćenju.

Linearna ili nelinearna

Postoji više podela obrade video materijala, među kojima je glavna ona koja pravi razliku između linearne i nelinearne. Pod linearnom podrazumevamo obradu koja teče, kako sama reč kaže – linearno, odnosno nekim određenim redosledom, koji se ne može nasumično preskakati. Reč je o obradi koja je uveliko prevaziđena i koju vezujemo za period u kojem su bili zastupljeni tzv. sekvencijalni mediji poput video kaseta. Tehnološkim razvojem nastaju mediji koji koji nude tzv. random access odnosno nasumični pristup, poput hard diska, CD-a i DVD-a. Tada na scenu stupa i glavni junak naše priče, odnosno softver za obradu video materijala, kao najtipičniji primer nelinearne obrade video materijala. U toj varijanti se dakle nasumično, sa preskakanjem može pristupati video zapisu, odnosno svakom njegovom delu, u svakom trenutku, što sa kasetom i linearnim pristupom nikako nije bilo moguće. Ova podela danas, u vremenu u kojem softverska obrada videa suvereno vlada, praktično i ne bi trebalo da igra neku ulogu, ali je sam termin nelinearna obrada (non-linear editing), kao njen sinonim ostao u upotrebi, bez obzira što je linearna obrada videa danas gotovo izumrla.

Editovati kao sav normalan svet

Današnja ponuda softvera za obradu videa izlazi u susret svim potrebama tržišta – od roditelja koji bi želeli da okače smešan snimak svog deteta na YouTube do najzahtevnijih kadrova holivudskih režisera. Odgovor na pitanje koji program je „najbolji“ daje odgovor na pitanje koje su vaše potrebe? Upravo to pitanje određuje dve glavne kategorije u koje možemo svrstati celokupan softver za video obradu: prvu, u koju spada softver namenjen amaterima i i drugu, namenjenu profesionalcima.

Za najosnovnije potrebe koje podrazumevaju trimovanje, spajanje, dodavanje teksta, jednostavnih efekata i ubacivanje pozadinske muzike nije loš ni svima dostupni Windows Movie Maker. Za one koji se prvi put susreću sa video obradom, on verovatno i jeste najbolje rešenje zbog svog straightforward interfejsa koji početnika najbolje upućuje u osnove video obrade i razumevanje osnovog elementa programa za obradu videa – timelinea. Timeline predstavlja svojevrsnu skicu video snimka koja korisniku daje jasan uvid u trajanje snimka, sve njegove delove i sve elemente od kojih se video sastoji – jasno su odvojeni i naznačeni video, audio, efekti, tranzicije i ostale intervencije koje su izvšrene. Movie Maker poseduje sve navedeno, ali za bilo kakve ozbiljnije zadatke rad u njemu postaje tesan. Njegova najveća mana jeste njegova „zatvorenost“ i to što ne nudi nikakve dodatne opcije koje su karakteristične za ostale, open-source programe. Najbolji pokazatelj toga jeste siromašan broj opcija za podešavanja formata u kojem će vaš video biti sačuvan. U novijim verzijama Movie Makera, to pitanje je poboljšano, ali bez dileme, konkurentni programi nude više mogućnosti.

Za one koji ne pretenduju na Oskara, ali opet žele više od Movie Makera ostaju dva najpoznatija open-source programa – Virtual Dub i Avidemux. Oba programa se odlikuju najbitnijim karakteristikama open-source rešenja – jednostavnost i fleksibilnost. Virtual Dub predstavlja kultni klasik. Old school i hard core među video editorima. Njegov spartanski interfejs može uplašiti početnike, ali uz dobru koncentraciju i pažljivo kretanje među njegovim mnogobrojnim opcijama, lako se uviđa smislenost interfejsa koji na prvi pogled izgleda neintuitivno. Najveća vrednost ovog programa jeste njegova jednostavnost kojom odrađuje svaku zadatu operaciju, i ogroman broj plugin-ova i filtera koji ovom programu daju neograničene mogućnosti. S druge strane, treba napomenuti da je VirtualDub program koji je prvenstveno pisan da bi manipulisao AVI fajlovima, ali uz određene plugin-ove moguće je u njega uvesti sve formate. Ako radite sa AVI-jem ili ako ste avanturista, VirtualDub je prava stvar. Nasuprot VirtualDubu koji je nastao kao program isključivo za Windows, Avidemux je tipično višeplatformsko open-source čedo. Dostupan za Windows, Linux, OS X i BSD, predstavlja slično rešenje VirtualDub-u, ali sa nešto pristupačnijim interfejsom, podrškom većeg broja formata i nekim specifičnim opcijama poput rada sa titlovima.
Sličan ovim programima po svojoj jednostavnosti jeste i VideoPad, sa razlikom da je u pitanju trialware, odnosno da se posle probnog korišćenja njegova upotreba plaća. Autori ovog simpatičnog programa su programeri iz kompanije NCH Software, koja je poznata po jednostavnim, dopadljivim alatkama koje bez greške rade posao. VideoPad-ov interfejs je njegova najveća vrlina. Jednostavanost na nivou Movie Makera, ali sa mnogo više opcija i podešavanja. Kao i Movie Maker, VideoPad poseduje neke opcije koje mogu biti korisne početnicima kao što je recimo direktan upload na YouTube i Facebook.

Za ambiciozne

Drugu kategoriju softvera predstavljaju programi namenjeni profesionalcima. Tu bez ikakve dileme glavnu reč vodi sledećih 5 programa. Avid Media Composer, Adobe Premiere Pro, Sony Vegas Pro, Apple Final Cut Pro X i Lightworks. Među njima, glavni izbor filmskih studija je Media Composer. Njegova prva verzija je izašla davne 1989. i on je sve do 2006. išao u paketu sa specijalnim hardverom. Tek od 2006. se pojavljuje čisto softverska verzija. Ta činjenica, pored njegove cene od 1600 dolara dodatno potvrđuje da je u pitanju program namenjen isključivo profesionalcima. Adobe Premiere, program koji je takođe jako dugo u tržišnoj utakmici, imao je mnogo izdanja da bi se danas sveo na dve varijante – flagship verziju Pro i Elements koja predstavlja entry-level, svedeniju varijantu predviđenu za manje zahtevne korisnike. Premiere, iako ozbiljan program, za razliku od Media Composera ostavlja prostora da se sa njim pozabave entuzijasti-početnici koji imaju dovoljno strpljenja za takav poduhvat. Na tom putu im može stajati njegov interfejs, koji ostaje glavna boljka Premiere-a, čak i za zahtevnije korisnike. Onaj ko je navikao da radi u Premiere-u, biće ubeđen da je sve na svom mestu, ali onaj ko se sa njim prvi put susreće, biće mu jasno da interfejs nije ni blizu intuitvan kao onaj u Vegasu. Vegas se, s druge strane, može nazvati Premiere-om „sa ljudskim likom“. Reč je i dalje o programu koji po svim kriterijumima pripada kategoriji profesionalnih, ali ipak dovoljno prijemčivom i za ljude koji su tek savladali Movie Maker. Vegas, kao i Premiere ima svoju downscaled verziju, pod nazivom Sony Vegas Movie Studio. Vegas je prvobitno bio audio editor poznate firme Sonic Foundry, koja stoji iza još poznatijeg Sound Forge-a, ali je vremenom prerastao u softver za obradu videa. Vegasov proboj se dešava onog momenata kada Sony kupuje Sonic Foundry i od tada se on promoviše kao bitan igrač na ovom polju pored Avida, Premiere-a i Final Cut-a. Vegas, iako postoje neka manje poznata filmska ostvarenja nastala upravo u njemu, nije uspeo da privuče veću pažnju filmadžija. Nasuprot njemu, Final Cut koji je, iako je napravio velika odstupanja u odnosu na svoje prethodne verzije i zbog toga trpeo mnoge kritike, ipak uspeo da privuče određenu grupaciju filmskih profesionalaca, tako da se u određeemim krugovima ipak smatra profesionalnijim alatom od Vegasa. Možemo biti i zlonamerni i reći da je situacija ista kao i sa svakim Apple-ovim proizvodom, odnosno da nužno mora da ima sigurnu bazu fanatika. Za razliku od Vegasa koji je dostupan samo za Windows, Final Cut-a koji je dostupan samo za OS X i Premiere-a, koji radi na oba, Lightworks je pored svih pomenutih operativnih sistema predviđen za rad i na Linuxu. Pored toga, njegova specifičnost je i u tome što je zasnovan na freemium poslovnom modelu. Drugim rečima, on je bazično besplatan, dok se njegove napredne opcije dodatno plaćaju. Sam program je direktno orijentisan na profesionalce i u mnogo čemu podseća na Avid. U prilog tome ide i činjenica da su u ovom programu nastali mnogi holivudski hitovi od Niskih strasti do Kraljevog govora. U svakom slučaju, činjenica da je program apsolutno besplatan za download, kvalifikuje ga za obavezno gradivo, ako vas imalo interesuje obrada videa.

Svi navedeni programi su odlični za svoje namene i kao što smo rekli, nema najboljeg, već samo najboljeg za naše određene potrebe. Cilj ovog teksta nije da razjasni sve dileme i da odgovore na sva pitanja koja ovako široka tema otvara. Njegova namera je da baci svetlo na ono najvažnije, da da opšte smernice i bude početna tačka za bilo kakvo dalje istraživanje na ovu temu.

Kao freelancer radim već nekoliko godina, a radnog iskustva imam i u velikom i u malom korporativnom okruženju, tako da se može reći da sam isprobao različite tipove zaposlenja. Iz razloga koje ćemo ubrzo navesti primetio sam da mi freelance način života najviše pogoduje i odlučio sam se držati toga. Ne mogu reći da je to za svakoga, treba biti izuzetno disciplinovan i vredan, takođe treba biti i vrlo strpljiv i moći podneti blage stresove prouzrokovane nestabilnim/neredovnim poslom. Ko uspe da izađe na kraj sa tim moći će zaista da ubire velike pogodnosti samostalnog zaposlenja.

Šta znači biti freelancer?

Vrlo jednostavno, umesto da ste zaposleni u nekoj firmi i u njoj radite poslove za neke klijente, kao freelancer imaćete direktnog kontakta sa klijentima, izuzećete firmu kao “posrednika” i direktno isporučivati rezultat svojeg rada krajnjem korisniku. Kao freelancer takođe proširićete skup svojih aktivnosti, i umesto striktnog fokusiranja na kreiranje i isporuku vašeg proizvoda, morećete i da vodite komunikaciju sa klijentima, potražujete nove poslove, vodite računa o pravnim obavezama i slično. Banalno posmatrajući – vodićete malu firmu za sebe i u isto vreme bićete njen direktor i jedini zaposleni radnik.

Koje su prednosti rada kao freelancer?

Freelancerski život nudi mnoge pogodnosti koje će, sasvim sigurno, svima zvučati vrlo primamljivo, no nemojte zaboraviti da i one dolaze sa cenom.

• Samostalnost i samostalan rad – freelanceri su u mogućnosti da organizuju svoje vreme i život na način koji im odgovara, a kojim će moći da ispune sve poslovne obaveze. Opštijim terminima rečeno to znači klizno radno vreme, mogućnost baratanja slobodnim danima po volji, mogućnost odabira načina realizacije projekta i slično. Naravno, pri ovome uvek treba paziti da klijent bude zadovoljan i obaveze prema njemu ispunjene.

Recimo, jedna od čestih pojava koje kompanije praktikuju, po mom iskustvu, je nedovoljno dobra organizacija i uposlenost svojih radnika. To ume da dovede do pojava poput praznog vremena radnika (zbog loše organizacije) tokom kojeg on mora da sedi u kancelariji čekajući formalni kraj radnog vremena, ili često ostajanje za prekovremeni rad.
freelanceri su, najčešće, u mogućnosti da kotrolišu to i time maksimalno efikasno iskoriste svoje radno vreme, ostavljajući dovoljno vremena i za vanposlovne aktivnosti.

• Radno okruženje – freelanceri mogu da biraju po želji. Neko voli da radi sam, neko voli da bude okružen ljudima (za to postoje HUBovi), neko voli da sedi napolju, poenta je da možete svoje radno okruženje da organizujete onako kako vam najviše prija, uz naravno ograničenja koja se tiču vaše profesije. Takođe, radna okruženja možete i periodično menjati, što takođe ume da razbije monotoniju svakodnevnog posla.
• Rad van kancelarije – usko povezano sa prethodnom stavkom, moguće je svoj posao organizovati i van kancelarije. Parkovi, kafići, planine, plaže, kolibe su sve mesta gde biste mogli odraditi svoj posao. Internet i povezanost koju on omogućuje danas ljudima pruža sposobnost da rade sa udaljenog radnog mesta, a da se njihovo fizičko odsustvo praktično ne primeti.
• Putovanje – neretki su freelanceri koji spakuju svoja sredstva za rad, bio to laptop, foto-aparat, alat ili nešto treće, i otputuju negde na određeni period, bio on par dana, nedelja ili meseci. Promena sredine uglavnom ljudima prija, novo okruženje vam pruža nova iskustva i provode, a pri svemu tome svoj posao obavljate na isti način kao da ste kod kuće ili u svojoj kancelariji.
• Prosečno veća zarada po odrađenom projetku – kada radite kao freelancer često ćete biti u mogućnosti da ugovorite posao kojim biste dobili više novca nego kroz platu u nekoj firmi, a razlog za to je što se firma izuzima kao posrednik između vas i klijenta.
• Eksperimentišite – niko vam ništa neće nametati, imaćete punu slobodu u izboru načina vašeg profesionalnog rada. Isprobavajte nove stvari, menjajte radno okruženje, alate, usmeravajte se ka drugim, zanimljivijim oblastima rada, menjajte radno vreme, periode odmora itd. Praktično, šta god vam padne na pamet možete da pokušate jer, na kraju krajeva, vi ste sami svoj šef.

Koje su mane rada kao freelancer?

Kao što je već pomenuto, freelancerski posao donosi i pojedine nepogodnosti koje mogu prouzrokovati stres. Naravno, postoje načini kako se izboriti sa svim tim, i o tome će biti reči malo kasnije.

• Nestabilnost i nesiguran posao – retki su profesionalci koji mogu sebi da priušte da rade kada požele i da odmaraju kada im se odmara. Najčešća pojava je da se ljudi prihvataju posla kada ga bude (a nekada ga bude i previše), a odmaraju onda kada ne rade ni na jednom projektu. Poslovne prilike freelancerima (mada se ovo može odnositi i na kompanije) umeju da dolaze u talasima, što znači da nekih meseci možete imati puno posla i zaraditi dosta novca od toga, dok drugih meseci nećete imati puno prilika za rad i živećete od ušteđevine. Zbog ovoga je izuzetno bitno da pažljivo baratate svojim finansijama, i da sa te strane uvek budete spremni na mesec-dva-tri praznog hoda.
• Izolovanost – često freelanceri koji samostalno rade postanu izolovani od svojih kolega i radnog okruženja njihove profesije. Profesionalne kolege umeju da budu sjajan izvor novih, zanimljivih stvari, novih pristupa vašem poslu, tehnologija, alata itd. Ukoliko ste izolovani od njih, morate na drugi način da se informišete o novitetima iz oblasti vaše profesije, da biste se konstantno usavršavali i napredovali kao profesionalac.
• Prekomerni rad – ovo ume biti direktna posledica kliznog radnog vremena i preopterećenosti projektima. Često freelancerima se desi da rade i više od klasičnih osam sati dnevno, jer se unesu u previše projekata i posao ih uvuče u sebe. Uvek će biti još jedan task da se uradi, još jedna slika da se obradi, još jedan problem da se reši, i osim u retkim situacijama kada je to izuzetno hitno, treba paziti na ovu pojavu jer će negativno uticati na vaš privatni život, a moguće i na zdravlje.
• Dodatne aktivnosti – kao freelancer morate misliti na neke stvari koje niste puno mislili do sada. Recimo, morate štedeti novac za godišnji odmor, pošto tokom odmora nećete imati primanja (za razliku od rada u firmi), štedeti novac za periode bolovanja, skoro konstantno biti angažovani na traženju novih projekata i novih klijenata i slično. Takođe, recimo socijalno i zdravstveno osiguranje morate sami za sebe organizovati, morate voditi računa i poboljšavati svoju opremu itd.

Šta je izuzetno bitno ako se krenete da radite kao freelancer?

• Štedite novac – ne mogu dovoljno da napomenem koliko je ovo bitno. Ušteđevina će vam pomoći da prebrodite periode bez posla bez pretrpljenog stresa, a takođe omogući će vam i da birate projekte koji vam se sviđaju i na kojima želite da radite, jer najčešće kad je problematično stanje sa finansijama niste baš u prilici da odbijate ponude. Budite racionalni, svoja primanja ravnomerno raspoređujte i uvek sačuvajte deo.
• Samousavršavajte se – ovo je nešto o čemu bi vodio računa HR odeljak firme u kojoj ste zaposleni. S obzirom da freelanceri nemaju nekoga ko će tako paziti na njihov profesionalni razvoj, morate sami da se pobrinete za to. Istražujte nove alate, metode, tehnologije, pratite dešavanja, posećujte konferencije, sajmove i okupljanja drugih vrsta vezanih za vašu profesiju.
• Disciplina – vrlo je bitno da ste disciplinovani i predani u svom pristupu vašim profesionalnim obavezama. Kada radite kao freelancer ne postoji niko ko će vam stajati nad glavom, nadgledati šta radite i kako, što ume da vas uljuljka u lažnu sigurnost, po principu “lako ćemo”, a što se onda najčešće završi kao nešto što nam je dosta poznato iz studentskih dana – kampanjski rad nekoliko noći pre zadatog roka. Organizujte svoje obaveze, raspodelite ih ravnomerno tokom roka koji ste zadali i ispunjavajte ih redovno pa takvih problema nećete imati.
• Strpljenje i ljubaznost prema klijentima – uvek budite ljubazni i korektni u komunikaciji sa klijentima. Desiće se da vas izbace iz takta, no ovim pristupom smanjujete mogućnost da izgubite klijenta zbog konflikta, što se može loše odraziti na vaš finansijski plan, ali i rezultovaće povratnom reakcijom u kojoj će vaši klijenti biti ljubazni i obraćaće vam se sa poštovanjem. Kada su odnosi takvi mnogo je lagodnije poslovati i sarađivati.
• Zaštitite sebe – ukoliko sklapate dogovor sa nepoznatim klijentima (dakle, ne preko neke konekcije), uvek gledajte da obezbedite sebe i svoj rad, bilo da to podrazumeva avansnu uplatu, ili isplatu honorara na nedeljnom nivou, ili neki drugi vid dogovora. Imajte na umu da klijent ne zna ništa o vama lično, ali i da vi ne znate ništa o njemu, pa sa te strane budite obazrivi da bi ste izbegli slučaj gde ćete utrošiti vreme i trud radeći nešto za šta na kraju nećete dobiti novac.

Na kraju, napomenuo bih možda i samu suštinu freelancerskog posla – niko ne treba da gleda šta radite, kako radite, kad i gde radite. Jedino što je bitno je rezultat koji isporučite, budite profesionalni, odadite ga na najbolji mogući način i klijent će biti zadovoljan. A zadovoljan klijent može značiti i dugotrajniju saradnju ili preporuku, što dalje dovodi do konstantnijeg priliva posla čime bi se iskorenila možda i glavna negativna stavka freelancerskog tipa poslovanja. Ako se time vodite verujem da nećete imati problema.