Koliko puta vam se desilo da ugledate savršenu kompoziciju, ali kada okinete fotku rezultat ispadne najblaže rečeno razočaravajući. Rezultujuća fotografija sadrži ili previše izgorelih površina, ili previše tamne segmente, kvareći tako celokupan doživljaj posmatraču. Ovo se najčešće javlja kada pokušavamo da fotografišemo elemente koji su u prevelikom kontrastu. Dobar primer je recimo zalazak sunca, gde nebo ume da bude previše jarko, dok je pejzaž, zbog premalo svetlosti, suviše mračan, te je stoga rezultujuća slika ili previše svetla ili previše tamna. Jednostavno, treba uvek imati u vidu da vaša kamera nema iste sposobnosti kao vaše oko kada se posmatraju tamni i svetle tonovi na sceni.

Kao i uvek, postoje načini da se ovo prevaziđe, oni uglavnom zahtevaju skupu opremu i dodatke koji nam često nisu pri ruci i osuđeni smo samo na svoj aparat. Ukoliko malo krenemo da eksperimentišemo, prebacimo aparat na manual mod i posvetlimo scenu dobićemo fotografiju na kojoj se tamni delovi scene vide dovoljno dobro, ali su svetli previše intenzivni.
Isto tako, podešavanjem možemo da potamnimo scenu tako da svetli delovi budu odlični, ali u tom slučaju tamni postaju neupotrebljivi. Zar ne bi bilo sjajno kad bismo mogli da iskoristimo tamne segmente sa prve fotografije, i svetle sa druge, i to spoijimo u jednu fotografiju, na kojoj je sve savršeno prikazano?

To je upravo princip na kom se bazira HDR fotografija.

Šta je HDR?

HDR (High Dynamic Range) fotografija je tehnika procesiranja koja koristi više fotografija iste scene slikanih pod različitom ekspozicijom, i koja ih kombinuje u jednu rezultujuću koja sadrži veliki broj detalja i na svetlim i na tamnim elementima scene.
Za dobru HDR fotografiju bitni su detalji, zato je preporučljivo koristiti RAW formate, s obzirom da oni sadrže najviše podataka i informacija.
Preporučljivo je koristiti po tri fotografije za procesuiranje, jednu sa optimalnom ekspozicijom, jednu potamnjenu i jednu posvetljenu. Većina modernih aparata ima ugrađen mehanizam za ovo koji omogućava automatsko okidanje po tri puta, dok neki najmoderniji imaju čak i softver u sebi koji sam procesuira ove fotografije i isporučuje gotovu HDR sliku.
Međutim, ni taj proces nije sasvim savršen, kompjuterski softveri za HDR fotografiju su često moćniji i daju korisniku veće mogućnosti i podešavanje parametara, što može rezultovati boljom slikom. Sa druge strane, postoji i problem pokretnih elemenata na sceni – ako slikate ljude ili nešto što se kreće pozicija tog objekta će se menjati tokom ta tri okidanja, što onda komplikuje post-produkciju. Opet, HDR se može izvući i iz samo jedne RAW fotografije, međutim tada ćemo imati manje detalja na raspolaganju, što može dovesti do lošijeg kvaliteta konačne slike.
Sve ovo samo govori kako HDR fotografisanje nije egzaktna nauka, kao uopstalom i fotografija sama po sebi, i da za najbolje rezultate treba uložiti dosta truda i dosta probnih fotkanja, kako biste vremenom stekli iskustva i naučili šta najbolje prolazi sa vašim aparatom.

Šta nam je potrebno za HDR fotografije?

Za kvalitetne HDR fotografije načelno dovoljan je samo dobar foto-aparat, međutim za nešto malo bolje rezultate bitno je imati:

• DSLR foto-aparat
• stalak za aparat
• neki od profesionalnih HDR alata za procesuiranje fotografija, poput SNS-HDR
• neki od profesionalnih alata za obradu digitalnih fotografija, naravno, po mogućstvu Photoshop

Kako uslikati fotografije koje ćemo obraditi?

Kao što je već pomenuto, za kreiranje kvalitetnih HDR fotografija potrebno je imati bar tri slike iste scene, sa podešenim različitim ekspozicijama. Perfektni rezultati dobili bi se kada bi na sve tri fotografije scena bila potpuno identična, no to nije uvek izvodljivo iz prostog razloga što gotovo uvek ima pokretnih objekata na sceni koju slikamo, bilo da su to ljudi, oblaci, ili neki drugi objekti, čak i lišće koje se pomera usled vetra ili talasi umeju da budu dovoljno veliki poremećaj koji će da utiče na sliku.

U praksi se zbog toga koriste mali trikovi koji će nam dati dovoljno dobre fotografije, koje ćemo moći da upotrebimo u HDR procesu. To znači sledeće:

• uvek slikajte sa RAW formatom i od njih kreirajte HDR fotografije, dobićete neuporedivo detaljnije prikaze. RAW format sadrži mnogo više informacija o fotografiji, mnogo više detalja koje će dobar HDR softver umeti da iskoristi.
• držite otvor blende podešen na istu vrednost prilikom slikanja svih fotografija koje će se procesuirati za jednu HDR sliku. Slike sa različitom dubinom polja nisu pogodne za HDR obradu zbog različite oštrine elemenata. Ovo praktično znači da je najbolje aparat podesiti na “Aperture Priority” mod koji skoro svaki moderni foto-aparat poseduje.
• podesite aparat da automatski detektuje osvetljenost prilikom slikanja (Matrix na Nikonu, odnosno Evaluative na Canonu), i to će vam biti srednja ekspozicija.
• podesite opciju “bracketing” na aparatu koja će vam prilikom slikanja uslikati još dve slike sa potamnjenom/posvetljenom ekspozicijom. Za stepen potamnjenja/posvetljenja odaberite 2EV. Rezultat ovoga biće, u idelanom slučaju, tri fotografije identične kompozicije uslikane sa različitim podešavanjima ekspozicije.
• čuvajte se pokretnih objekata – prilikom procesiranja fotografija pokretni objekti će izazvati tzv. “ghost” efekat – biće umrljani i van fokusa. Dobri HDR alati mogu da se izbore sa ovim međutim uvek je bolje uslikati što statičniju scenu kako bi ove “popravke” bile redukovane na minimalan nivo.

HDR procesuiranje

Nakon slikanja uslikane fotografije (dakle set fotografija od tri slike iste scene) potrebno je uvesti u neki od HDR softvera i pustiti ih da odrade proces spajanja i kreiranja HDR slike. Postoji puno softvera za ove potrebe, a neki od najboljih su Aurora HDR, Photomatrix PRO, EasyHDR ili SNS-HDR (koji ja koristim 🙂 ). Svi softveri imaju uglavnom iste mogućnosti – uvoz i spajanje fotografija, korekcija pokretnih objekata (deghosting), te veliki broj podešavanja na osnovu različitih parametara, kao i čuvanje setova parametara u takozvane šablone, i na kraju eksport slike u nekom od poznatih formata.

Detaljnije o HDR parametrima ćemo pričati nekom drugom prilikom, za početak dovoljno je znati da je potrebno puno igranja, čačkanja i isprobavanja opcija da bi se što bolje proniklo u mogućnosti HDR softvera. Jednom kada time ovladate bićete sposobni da kreirate zaista maestralne fotografije, te da iz uslikanog materijala zaista izvučete najbolje što se moglo izvući.

Konačan rezultat vaših podešavanja možete eksportovati u sliku koju dalje možete dodatno doterati kroz Photoshop, kako biste joj dodali one finese ili popravili sitne nedostatke koji se nisu mogli ispraviti diretkno u HDR softveru.

Nakon svega ovoga imaćete završenu HDR sliku i, nadam se, bićete srećni i zadovoljni uloženim trudom 🙂

Da li je HDR dobar?

Još od pojave HDR fotografije postoji debata o tome koliko je ona dobra ili loša, korisna i uopšte neophodna. Većina HDR fotografa današnjice su početnici i amateri, entuzijasti koji se igraju hobija radi, međutim, postoji i popriličan broj profesionalnih fotografa koji koriste HDR za komercijalne upotrebe, najčešće za slike pejzaža i zanimljivih arhitekturnih građevina.
Najprostiji razlog za upotrebu HDRa je to što se slični i dovoljno dobri rezultati mogu postići i sa običnim DSLR aparatom, u uslovima u kojima regularna fotografija prosto ne radi, a nismo u prilici da upotrebimo visokoprofesionalnu i skupu opremu koja bi nam zamenila HDR procesiranje.
S druge strane, sa HDR procesiranjem je lako preterati, što onda često rezultuje u surealističnim i neprirodnim fotografijama, čemu se pobornici tradicionalne fotografije protive. No, opet, i fotografi koji kreiraju takve slike imaju svoje razloge i ideje za to, tako da je vrlo nejasna linija između slučaja kada je HDR dobra a kada loša ideja.

U svakom slučaju – HDR je tehnika koja otvara nove mogućnosti svim fotografima i pruža im moć da neke stvari uslikaju na malo drugačiji način. Na njima je da se odluče kada i u koje svrhe će je koristiti.