Da, imam obrazovanje sedmog stepena i diplomu koju komentarišu sa ‘svaka čast, za samo šest godina?! I to sa prilično dobrim prosekom!’. Imam prepun rezime za svoje godine, toliko da sam čak prekvalifikovana i zbog toga previše puta odbijena.

Pa šta sto radim u kafiću?

Snishodljivi komentari, prezrivi pogledi, sveopšte nepoštovanje i socijalno osuđivanje me apsolutno ne dotiču. Nemam ni roditeljsku podršku jer se moj posao šapuće ili pominje tonom sažaljenja i pravdanja.

Ne valja kada ne radim, a ne valja ni kada radim.

Zapravo, valjalo bi da radim u banci.

Ili u kol centru.

Samo ne u kafiću.

Pa zar iz kancelarije u bar?

Eva, uljuljkaćeš se.

U kafiću? Kako?

Toliko pričam o svojim planovima i ambicijama, kako, pobogu misliš da ću se uljuljkati u kaficu?

Činjenica da niko ne vidi širu sliku i razvoj mojih planova zaista nije problem. Ne brini, sve je to deo plana. Tačno znam šta želim, ali i šta ne želim, i zato ću i uspeti.

A sada odoh da glancam čaše da bi moj brod ostao usidren i da bih poštovala svakoga ko radi u kafiću ili deli flaere (pu pu daleko bilo), a ne truli u kući.

Uostalom, ako vam se ne sviđa to što radim u kafiću, dajte mi posao.