Obrada video materijala, nekada isključiva zanimacija filmskih entuzijasta i televizijskih radnika, krajem 20. veka, kao i sve oblasti zahvaćene digitalnom revolucijom – postaje praktično dostupna svima. Ako uzmemo u obzir činjenicu da živimo u vremenu u kojem najveći deo celokupnog internet saobraćaja odlazi na video materijal (Cisco predviđa da će taj udeo do 2019. narasti na 80%), nije pogrešno zaključiti da pored toga što nam je obrada videa dostupnija nego ikad, ona upravo postaje i neophodnija nego ikad.

Obrada? Montaža?

Kada je reč o pojmovima, u našem jeziku je tradicionalno zastupljen termin “video montaža” čije poreklo, iako etimološki gledano potiče iz francuskog jezika, ipak vezujemo za sovjetsku kinematografiju odakle i dolazi do nas. U engleskom jeziku je opšteprihvaćen termin video editing i kao takav, najbliže odgovara našem terminu “obrada videa”. Ta dva termina se preklapaju, pri čemu video montaža ima uže, stručnije značenje koje podrazumeva manji broj radnji od same obrade videa. Obrada videa u svom engleskom značenju, odnosno u svom najširem mogućem značenju, podrazumeva svaku intervenciju odnosno izmenu izvršenu na nekom video zapisu. Stoga, pošto montaža kao uži termin potpada pod termin obrada videa, ovde i nećemo insistirati na njegovom korišćenju.

Linearna ili nelinearna

Postoji više podela obrade video materijala, među kojima je glavna ona koja pravi razliku između linearne i nelinearne. Pod linearnom podrazumevamo obradu koja teče, kako sama reč kaže – linearno, odnosno nekim određenim redosledom, koji se ne može nasumično preskakati. Reč je o obradi koja je uveliko prevaziđena i koju vezujemo za period u kojem su bili zastupljeni tzv. sekvencijalni mediji poput video kaseta. Tehnološkim razvojem nastaju mediji koji koji nude tzv. random access odnosno nasumični pristup, poput hard diska, CD-a i DVD-a. Tada na scenu stupa i glavni junak naše priče, odnosno softver za obradu video materijala, kao najtipičniji primer nelinearne obrade video materijala. U toj varijanti se dakle nasumično, sa preskakanjem može pristupati video zapisu, odnosno svakom njegovom delu, u svakom trenutku, što sa kasetom i linearnim pristupom nikako nije bilo moguće. Ova podela danas, u vremenu u kojem softverska obrada videa suvereno vlada, praktično i ne bi trebalo da igra neku ulogu, ali je sam termin nelinearna obrada (non-linear editing), kao njen sinonim ostao u upotrebi, bez obzira što je linearna obrada videa danas gotovo izumrla.

Editovati kao sav normalan svet

Današnja ponuda softvera za obradu videa izlazi u susret svim potrebama tržišta – od roditelja koji bi želeli da okače smešan snimak svog deteta na YouTube do najzahtevnijih kadrova holivudskih režisera. Odgovor na pitanje koji program je „najbolji“ daje odgovor na pitanje koje su vaše potrebe? Upravo to pitanje određuje dve glavne kategorije u koje možemo svrstati celokupan softver za video obradu: prvu, u koju spada softver namenjen amaterima i i drugu, namenjenu profesionalcima.

Za najosnovnije potrebe koje podrazumevaju trimovanje, spajanje, dodavanje teksta, jednostavnih efekata i ubacivanje pozadinske muzike nije loš ni svima dostupni Windows Movie Maker. Za one koji se prvi put susreću sa video obradom, on verovatno i jeste najbolje rešenje zbog svog straightforward interfejsa koji početnika najbolje upućuje u osnove video obrade i razumevanje osnovog elementa programa za obradu videa – timelinea. Timeline predstavlja svojevrsnu skicu video snimka koja korisniku daje jasan uvid u trajanje snimka, sve njegove delove i sve elemente od kojih se video sastoji – jasno su odvojeni i naznačeni video, audio, efekti, tranzicije i ostale intervencije koje su izvšrene. Movie Maker poseduje sve navedeno, ali za bilo kakve ozbiljnije zadatke rad u njemu postaje tesan. Njegova najveća mana jeste njegova „zatvorenost“ i to što ne nudi nikakve dodatne opcije koje su karakteristične za ostale, open-source programe. Najbolji pokazatelj toga jeste siromašan broj opcija za podešavanja formata u kojem će vaš video biti sačuvan. U novijim verzijama Movie Makera, to pitanje je poboljšano, ali bez dileme, konkurentni programi nude više mogućnosti.

Za one koji ne pretenduju na Oskara, ali opet žele više od Movie Makera ostaju dva najpoznatija open-source programa – Virtual Dub i Avidemux. Oba programa se odlikuju najbitnijim karakteristikama open-source rešenja – jednostavnost i fleksibilnost. Virtual Dub predstavlja kultni klasik. Old school i hard core među video editorima. Njegov spartanski interfejs može uplašiti početnike, ali uz dobru koncentraciju i pažljivo kretanje među njegovim mnogobrojnim opcijama, lako se uviđa smislenost interfejsa koji na prvi pogled izgleda neintuitivno. Najveća vrednost ovog programa jeste njegova jednostavnost kojom odrađuje svaku zadatu operaciju, i ogroman broj plugin-ova i filtera koji ovom programu daju neograničene mogućnosti. S druge strane, treba napomenuti da je VirtualDub program koji je prvenstveno pisan da bi manipulisao AVI fajlovima, ali uz određene plugin-ove moguće je u njega uvesti sve formate. Ako radite sa AVI-jem ili ako ste avanturista, VirtualDub je prava stvar. Nasuprot VirtualDubu koji je nastao kao program isključivo za Windows, Avidemux je tipično višeplatformsko open-source čedo. Dostupan za Windows, Linux, OS X i BSD, predstavlja slično rešenje VirtualDub-u, ali sa nešto pristupačnijim interfejsom, podrškom većeg broja formata i nekim specifičnim opcijama poput rada sa titlovima.
Sličan ovim programima po svojoj jednostavnosti jeste i VideoPad, sa razlikom da je u pitanju trialware, odnosno da se posle probnog korišćenja njegova upotreba plaća. Autori ovog simpatičnog programa su programeri iz kompanije NCH Software, koja je poznata po jednostavnim, dopadljivim alatkama koje bez greške rade posao. VideoPad-ov interfejs je njegova najveća vrlina. Jednostavanost na nivou Movie Makera, ali sa mnogo više opcija i podešavanja. Kao i Movie Maker, VideoPad poseduje neke opcije koje mogu biti korisne početnicima kao što je recimo direktan upload na YouTube i Facebook.

Za ambiciozne

Drugu kategoriju softvera predstavljaju programi namenjeni profesionalcima. Tu bez ikakve dileme glavnu reč vodi sledećih 5 programa. Avid Media Composer, Adobe Premiere Pro, Sony Vegas Pro, Apple Final Cut Pro X i Lightworks. Među njima, glavni izbor filmskih studija je Media Composer. Njegova prva verzija je izašla davne 1989. i on je sve do 2006. išao u paketu sa specijalnim hardverom. Tek od 2006. se pojavljuje čisto softverska verzija. Ta činjenica, pored njegove cene od 1600 dolara dodatno potvrđuje da je u pitanju program namenjen isključivo profesionalcima. Adobe Premiere, program koji je takođe jako dugo u tržišnoj utakmici, imao je mnogo izdanja da bi se danas sveo na dve varijante – flagship verziju Pro i Elements koja predstavlja entry-level, svedeniju varijantu predviđenu za manje zahtevne korisnike. Premiere, iako ozbiljan program, za razliku od Media Composera ostavlja prostora da se sa njim pozabave entuzijasti-početnici koji imaju dovoljno strpljenja za takav poduhvat. Na tom putu im može stajati njegov interfejs, koji ostaje glavna boljka Premiere-a, čak i za zahtevnije korisnike. Onaj ko je navikao da radi u Premiere-u, biće ubeđen da je sve na svom mestu, ali onaj ko se sa njim prvi put susreće, biće mu jasno da interfejs nije ni blizu intuitvan kao onaj u Vegasu. Vegas se, s druge strane, može nazvati Premiere-om „sa ljudskim likom“. Reč je i dalje o programu koji po svim kriterijumima pripada kategoriji profesionalnih, ali ipak dovoljno prijemčivom i za ljude koji su tek savladali Movie Maker. Vegas, kao i Premiere ima svoju downscaled verziju, pod nazivom Sony Vegas Movie Studio. Vegas je prvobitno bio audio editor poznate firme Sonic Foundry, koja stoji iza još poznatijeg Sound Forge-a, ali je vremenom prerastao u softver za obradu videa. Vegasov proboj se dešava onog momenata kada Sony kupuje Sonic Foundry i od tada se on promoviše kao bitan igrač na ovom polju pored Avida, Premiere-a i Final Cut-a. Vegas, iako postoje neka manje poznata filmska ostvarenja nastala upravo u njemu, nije uspeo da privuče veću pažnju filmadžija. Nasuprot njemu, Final Cut koji je, iako je napravio velika odstupanja u odnosu na svoje prethodne verzije i zbog toga trpeo mnoge kritike, ipak uspeo da privuče određenu grupaciju filmskih profesionalaca, tako da se u određeemim krugovima ipak smatra profesionalnijim alatom od Vegasa. Možemo biti i zlonamerni i reći da je situacija ista kao i sa svakim Apple-ovim proizvodom, odnosno da nužno mora da ima sigurnu bazu fanatika. Za razliku od Vegasa koji je dostupan samo za Windows, Final Cut-a koji je dostupan samo za OS X i Premiere-a, koji radi na oba, Lightworks je pored svih pomenutih operativnih sistema predviđen za rad i na Linuxu. Pored toga, njegova specifičnost je i u tome što je zasnovan na freemium poslovnom modelu. Drugim rečima, on je bazično besplatan, dok se njegove napredne opcije dodatno plaćaju. Sam program je direktno orijentisan na profesionalce i u mnogo čemu podseća na Avid. U prilog tome ide i činjenica da su u ovom programu nastali mnogi holivudski hitovi od Niskih strasti do Kraljevog govora. U svakom slučaju, činjenica da je program apsolutno besplatan za download, kvalifikuje ga za obavezno gradivo, ako vas imalo interesuje obrada videa.

Svi navedeni programi su odlični za svoje namene i kao što smo rekli, nema najboljeg, već samo najboljeg za naše određene potrebe. Cilj ovog teksta nije da razjasni sve dileme i da odgovore na sva pitanja koja ovako široka tema otvara. Njegova namera je da baci svetlo na ono najvažnije, da da opšte smernice i bude početna tačka za bilo kakvo dalje istraživanje na ovu temu.